Medicinska sestra je peljala trudnoga i bolesnoga starca do stelje. “Vaš sin je ovde”, rekla mu je. Morala je to već puti ponoviti, prije nego je konačno otvorio oči. Pod medikamenti, kroz maglu je vidio starac muža u uniformi. Podignuo je ruku, a muž je stisnuo njegove onemoćale prste. Bio je to stisak ljubavi i ohrabrenja.
 

Sestra je doprimila stolac, da bi se muž mogao posaditi. Čitavu noć je sidio i držao za ruku starca. Umirajući starac nije rekao ni riči. Samo ga je držao za ruku. Zaran jutro je starac umro. Kada je sestra kanila izraziti sužalovanje, muž ju je pitao: “Morete li mi reći, ki je bio ov človik?”

Sestra je na hipac postala - “Pa vaš otac”. “Ne, nije. Prvi put u životu sam ga vidio”, rekao je. “A zač niste ništa rekli, kada sam Vas otpeljala k njemu?”, pitala je sestra. “Odmah sam znao, da je došlo do pogriške. Ali isto tako sam znao, da je tomu človiku tribao sin, a sina nije bilo. Kad sam vidio, da je preveć bolestan i ne more znati, ki sam, ostao sam. Znao sam, da me triba. Ja sam simo došao, kako bih javio Williamu Greyu, da mu je sin poginuo u Iraku”, razložio je marinac. “Ov človik je William Grey”, na to je sestra rekla kroz suze.
 

U poruki za Dan siromahov je papa Franjo uputio apel, da ne izgubimo priliku, ka nam se nudi, da činimo dobro. Okolo nas je i u mojoj fari i u Gradišću ljudi, ki su u nevolji i tribaju moju pomoć. Budimo kot ov marinac pripravni, pomagati nevoljnim i siromašnim.

Oni nisu autsajderi u zajednici, nego su to naši brati i sestre, otac ili majka, s kimi dilimo muku. “Ne pitajte, postoju li siromahi i nevoljni, ja ih ne brojim, oni su med nami”, rekao je papa Franjo. Siromahi i nevoljni su oni, ki nam otvaraju nebeska vrata.