Dopustimo, da nas žene iz Evandjelja zamu za ruku i da nas otprimu na Jezušev grob. Marija Magdalena je došla zaran na grob i Učiteljevoga tijela nije. Nije Jezuša, sumnja, pitanja, pojavio se je strah i zgubilo se je ufanje. Razočarana plače se kod praznoga groba. To je čas škurine u duši, kada se človik plače. Biblija veli, da je Bog Adamu i Evi dao suze, kada ih je prognao iz raja. Da im bude laglje. Suze moru pomoći u tugi. Marija Madgalena nije rekla “Sve je izgubljeno!”, ona se jednostavno plače.

I dokle se plače, čuje riči: “Čemu išćete živoga med mrtvimi? Nij ga ovde, ar se je goristao.” Nemoj ostati na grobu, nego poj i ponovno najdi Njega, Živoga! I Marija Magdalena se ponovno plače, ali sada suzami radosti. Vidila sam Gospodina i to svidočim.
 

U svojem životu svi mi ćutimo radost, žalost, bol, ali pitanje je: Jesmo li se plakali u tom času? Jesmo li iskusili milost suz, ke pripravljaju oči, da gledaju, da vidu Gospodina. Svidoki goristanja su se plakali. A oni, ki se nisu plakali, nisu ni vidili Goristanje. Pilat se nije plakao, ar se je bojao cesara i nije vidio Goristanje. Židovi se nisu plakali, ar mu nisu vjerovali i nisu vidili Jezuša. Narod se nije plakao, ar se je bojao starješin i nije vidio Goristanje.
 

Kotno rasplakana Marija Magdalena moremo i mi prositi Gospodina, da nam udili milost suz. To je velika i lipa milost. Plakati iz dobra i radosti, plakati se zarad tuge i svojih grihov. Suze nas pripravljaju za gledanje Jezuša. A Gospodin nam daje milost, svim nam, da svojim životom moremo svidočiti. Živim ovakov život, kršćanski život, ar sam vidio Gospodina.

Slika: Pixabay